„Arhitekturalne fantazije otkrivaju istinske tendencije jedne epohe.“ Emil Kaufman
Sada kada smo konačno ušli u novu godinu, vreme je za drugi broj časopisa aa_. Za temu drugog broja, odnosno pristup koji ćemo u ovom broju obrađivati odabrali smo utopiju.
Pod pojmom utopije se najčešće podrazumeva „imaginarna, idealna civilizacija, koja se može kretati od grada do sveta, za koju se smatra da će biti dostignuta na neki način u budućnosti (…) Pojam se takođe odnosi na opis aktuelnih zajednica zasnovanih na pokušajima stvaranja takvog društva koje će unaprediti sebe na ekonomskim i političkim principima“ (definicija preuzeta sa Vikipedije; o tome da li i Vikipedija predstavlja jednu svojevrsnu utopiju – govorićemo drugom prilikom.) Bez obzira da li utopiju shvatimo kao „ne-mesto“ (ou-topos) ili kao „dobro mesto“ (eu-topos), ona teži ka promeni postojećeg stanja i kretanje ka budućnosti, zamišljenoj kao idealnoj. Ona predstavlja istovremeno negaciju aktuelnog društvenog poretka i predlog idealnog društvenog poretka u budućnosti. Njoj se teži, ali se ona nikad ne dostiže; da li onda treba u startu od nje odustati i odbaciti je kao nemoguće želje i sanjarenja? Odgovore možemo potražiti u istorijskom razvoju pojma utopije.
Od 16-og veka i Morove (Thomas More) Utopije, književnog dela u kome se opisuje istoimena idealna država budućnosti i iz koje je sam pojam preuzet, do tehnotopija 20-og veka, mnogi mislioci su razmišljali o idealnom društvu budućnosti i nudili viziju gradova kao prostornog odraza takvog društva. Ebenezer Hauard i vrtni grad, Le Korbizjeov ozareni grad, situacionisti i njihov ideal razigranog čoveka, metabolisti, Jona Fridman i prostorni grad, grupa Arhigram i pokretni grad, samo su neki od njih.
Ipak, čini se da danas, u postideološkom dobu, nema utopija. Tačnije, ne postoji utopija kao potpuni društveni i civilizacijski projekat koji nudi jasnu viziju društva budućnosti. Da li je to stoga što su u 20-veku socijalne i tehnološke utopije/distopije dovele do prezasićenja, ne uspevši pritom da dovedu do očekivanih rezultata, tek vreme neoliberalnog kapitalizma 21-og veka za ovakve snove o boljem društvu ne ostavlja prostora. Sam pojam utopije sadrži jasnu viziju društvenog uređenja budućnosti, arhitekture i prostornog ustrojstva grada, pritom često zanemarujući konkretne korake koje je potrebno sprovesti u postizanju tog cilja. Međutim, današnji (vrli novi) svet, izgubljen u neoliberalnim, postmodernim pokretima, izgubio je jasnu viziju budućnosti; održivi razvoj, demokratija, sloboda i ravnopravnost za sve i druge floskule liberalnog sveta su samo alat, koji bi trebalo da posluži u postizanju višeg cilja. Ali, taj cilj je nevidljiv; od svih alata i tehnologija koji nam se nude, ostali smo bez jasne vizije kako da ih iskoristimo, ostali smo bez ideala, slike-uzora kojoj težimo. Sada kad nam je sve dostupno i na dohvat ruke (ili na klik miša), kada smo postigli “slobodu”, izgleda da nam utopija nije ni potrebna jer smo je dostigli. Ili to samo tako izgleda?
Utopija često pređe u svoju antitezu – distopiju. Problemi savremenog grada pripisuju se utopijskim pokretima 20-og veka – modernizmu, socijalizmu, komunizmu i dr. Gradovi spavaonice, sive gradske četvrti, isparčanost gradova i drugi problemi, nastali su iz težnji za stvaranjem boljeg sveta. Postizanjem svog cilja, utopija to prestaje da bude. Ona tada prelazi u realnost, a realnost nikad nije onakva kako je zamišljena. Stoga je i pojam utopije vremenom dobio negativnu konotaciju, kao projekat unapred neostvariv, pa stoga i nepotreban. Ipak, smatramo da nam je utopija potrebna. Problemi savremenog društva – socijalni, ekološki i ekonomski – zahtevaju hitno preispitivanje i delovanje, a rezultati se mogu postići samo sa jasnim i visokim ciljevima. U tom smislu arhitektura i grad, kao otisak društva u prostoru, imaju veliku ulogu. Vizija društva budućnosti neraskidivo je povezana sa vizijom građene sredine, jer oni postoje samo u međusobnom prožimanju.
Koji je, dakle, značaj utopije u arhitekturi i razvoju gradova? Da li bi Grad uopšte mogao da postoji bez utopijskih vizija i snova o boljem i pravednijem društvu, kao pokretača, ideala kojima se teži? Ako prihvatimo tezu da je utopija Gradu potrebna ili čak neophodna kao uzor, kao nematerijalna slika koja uspostavlja red i predstavlja rešenje problema iz sadašnjosti, onda shvatamo da arhitekturalne fantazije, koje Emil Kaufman pominje, nisu samo nesuvisle i nerealne ideje na papiru, nastale u glavama onih koji previše maštaju o budućnosti, nego su izvor arhitektonskog progresa, životvorni pokretač razvoja društva i Grada.
Nije li svaki progres, pa i arhitektonski, nužno zasnovan na utopiji, na težnji da se nešto iz sadašnjosti popravi u budućnosti? Nije li svako arhitektonsko delo, bez obzira na njegovu veličinu i značaj, zapravo zasnovano na težnji da bude najbolje moguće rešenje, da bude idealno? Ako na pitanje odgovorimo potvrdno, onda shvatamo da utopija započinje na jednom sasvim ličnom, individualnom planu, kao privatna – mikroutopija. Dakle, utopijskim nećemo nazvati samo one ideje koje teže za promenom društva kao totaliteta, nego i one koje kreću sa mikro-plana i teže usavršavanju pojedinca, kao jedinke koja sačinjava društvo.
Jedan od vidova ispoljavanja utopijskih težnji je društveni aktivizam. Ovakav stav je zasnovan na činjenici da je aktivizam najčešće neprofitan, zasnovan na čistoj dobroj volji pojedinaca i grupa, udruženih u postizanju zajedničkog cilja. Ovde ćemo se složiti sa Manhajmovim (Karl Mannheim) shvatanjem utopije kao aktivne ideje (a ne samo projekcija želja), koja teži za promenom postojećeg stanja. U tom smislu, teorija integralnog urbanizma i ideja aktivnog uključivanja korisnika u proces stvaranja gradskog prostora, predstavlja važnu teorijsku postavku ove tvrdnje.
Da li ovakav aktivistički urbanizam predstavlja budućnost planiranja i razvoja gradova? Da li su ljudi – građani nosioci promena i koja je uloga arhitekture i arhitekata? Da li su utopije ostvarive i da li treba takve da budu? I na kraju, da li je moguće definisati utopiju za 21. vek? Na ova i druga slična pitanja pokušaćemo da odgovorimo u novom broju časopisa aa_. Pozivamo vas da nam šaljete svoje radove – tekstove, istraživanja, opažanja, projekte – koji pružaju ili nagoveštavaju odgovore na ova pitanja. Rok za slanje radova je 15. februar 2012. godine.